MARAKEŠ – GRAD BOGOVA

Sneg i hladnoća ove godine su dosadili i najvećim ljubiteljima zime i zimskih sportova. Razmišlja se već polako o putovanju u toplije krajeve, prijatnoj klimi, egzotičnom okruženju. Kao savršena destinacija koja odgovara baš ovim zahtevima nameće se marokanski grad Marakeš, za koji mnogi tvrde da je u stanju da pruži nešto novo i drugačije čak i najzahtevnijim svetskim putnicima.

Marakeš je osnovan u jedanaestom veku kad je jedan od vladara dinastije Almoravida tražio mesto za novu prestonicu koje se ne bi nalazilo na teritoriji dva suprotstavljena plemena, od kojih je svako želeo da glavni grad bude baš u njegovoj oblasti. Većinu stanovništva ,,Grada bogova“ (ime Marakeš je nastalo od berberskih reči čiji prevod glasi upravo ,,grad bogova“) čine Berberi i Arapi, a u poslednje vreme i oko deset hiljada Evropljana. Smešten u podnožju Atlasa, najviših planina u severnom delu Afrike, Marakeš se na jugu graniči sa Saharom, a na zapadu sa Atlantskim okeanom, pa i nakon više od deset vekova i dalje predstavlja mesto na kome se sreću Evropa i Orijent.

Afrička tržnica

Zahvaljujući svom geografskom položaju ovaj grad je ujedno i mesto u kome se nalazi jedna od najživljih tradicionalnih tržnica Afrike, trg Đema El-Fna, koji je i ujedno glavni trg Medine (starog dela grada). Pored tradicionalne Medine, izdvaja se i Geliz – novi deo grada koji je uređen u evropskom stilu (Maroko je jedno vreme bio pod protektoratom Francuske) i u kome se nalaze luksuzni hoteli, klubovi, prodavnice brze hrane i butici sa robom poznatih robnih marki. Budući da je turizam osnovna privredna grana u Marakešu, sve je manje-više prilagođeno turistima i ispunjava zahteve kako onih sa dubljim, tako i one sa manje dubokim džepom. Smeštaj je moguće naći u luksuznim i manje luksuznim hotelima, hostelima ili riadima (marokanskim kućama sa unutrašnjim dvorištem) koji, ukoliko se nalaze unutar Medine, sigurno nisu daleko od trga Đema El-Fna. Trg je okružen beskonačnim lavirintom sukova (bazar) i prolazima koji prekrivaju čitavu Medinu. Đema El-Fna se obavezno mora posetiti, a ono što se na njemu može videti i danju i noću su krotitelji zmija, akrobate, osobe koje se bave proroicanjem sudbine, crtanjem kanom, muzičari i tezge sa hranom. Noć je period kad trg stvarno oživljava. Ljubiteljima noćnog provoda koji nisu oduševljeni gužvom na Đema El-Fna preporučuje se da provod potraže u nekom od klubova u novom delu grada. Za porodice sa decom i za one koji su negde u sebi ostali deca, pravi izbor je Čez Ali sa večerom, sedenjem u šatorima i uživanjem u predstavi ,,Fantasia“, u kojoj se pojavljuju akrobate, vatromet, pravi konjanici i ne toliko pravi leteći ćilim.

Čuvena džamija

Jutro posle noćnog provoda najbolje je zaputiti se ka sukovima, ili jednostavno krenuti u razgledanje grada. Bazari Marakeša su mesta gde može da se kupi skoro sve. Od začina do cipela, kaftana, čajnika, nakita. Bazari se mogu na miru obići tokom molitve u petak. Iako su tada neke od prodavnica zatvorene, većina ipak ostaje otvorena, a evidentno je da ima manje gužve… Bez sumnje, to što je neko stranac znači da će platiti veću cenu od lokalnog stanovnika, ali bi svejedno trebalo da se cenjka. Prodavci u Marakešu su malo manje agresivni od svojih kolega u Egiptu ili Turskoj, ali je korisno znati i da su skloni da turiste ponude besplatnim čajem od nane, ne rekavši im pritom da se od njih očekuje da nešto kupe. Kad se pak neko odluči za kupovinu – poželjno je da se prvo cenjka, pa tek onda u ruke uzme robu.

Ukoliko je dan više ,,stvoren“ za razgledanje grada nego za kupovinu – svi putevi opet počinju na trgu Đema El-Fna, odakle je najbliže prvo poći do džamije Kutubija koja se nalazi u neposrednoj blizini. Kutubija je najveća džamija u Marakešu  i ime je dobila po mestu za prodaju knjiga koje se ranije tu nalazilo. Njen 70 metara visok minaret za Marakeš je isto što i Ajfelova kula za Pariz, a vidljiv je i iz četvrti Geliz koja je sa Medinom povezana Avenijom Muhameda V. Minaret koji dominira gradom završen je krajem 12.veka i poslužio je kao model za Hiraldu u Sevilji i Hasanovu kulu u Rabatu. Ulaz u džamiju nije dozvoljen osobama koje nisu islamske veroispovesti.

Aristokratske palate

Pored ove džamije, trebalo bi obići i neke od znamenitih palata koje su izgradili stari marokanski vladari, medresu Ben Jusuf, saadijske grobnice i nezaobilazne bašte.

Palata El Badi građena je čitavih dvadeset pet godina, a izgradnju je 1576. godine naručio tadašnji sultan Ahmad al-Mansur. Novac koji je iskoristio za izgradnju pribavljen je nešto ranije od Portugalaca koji su izgubili bitku poznatu pod nazivom ,,Bitka tri kralja“. Prvobitna palata je bila dekorisana italijanskim mermerom i velikom količinom zlata uvezenog iz Sudana.

Druga palata koju bi u Marakešu trebalo videti je El Bahia koja, iako građena s namerom da bude najlepša na svetu, ako se zanemare prelepi mozaici, posle oronule El Badi neće ostaviti pretereno dobar utisak. Uprkos velikim ulaganjima i trudu, uz nedostatak inspiracije graditelja, ova palata je ostala samo zgrada na osnovu koje je moguće zaključiti kako je izgledao život marokanskog aristokrate u 19. veku.

Bašta Mažorel

Ukoliko se već nađete u Marakešu neophodn je posetiti vrtove Menara i baštu Mažorel.

Menara vrtovi se nalaze zapadno od grada i sastoje se od mešavine voćnjaka i maslinjaka koji okružuju centralni paviljon. Paviljon je izgrađen u 16. veku od strane Saadi dinastije, a renoviran je 1869. godine. Menara vrtovi su jedno od najfotografisanijih mesta u Maroku.

Druga bašta koja obiluje biljnim vrstama (pre svega, kaktusima) je Mažorel, botanička bašta koju je osmislio francuski umetnik Žak Mažorel za vreme kolonijalnog perioda, kada je Maroko bio pod protektoratom Francuske. U njoj živi više od petnaest vrsta ptica karakterisitčnih za severnu Afriku. U ovoj bašti se nalazi veliki broj fontana, ogromna kolekcija kaktusa i Muzej islamske umetnosti, čija kolekcija uključuje severnoafrički tekstil iz privatne kolekcije modnog kreatora Iv Sen Lorana, keramiku, nakit i Mažorelove slike. Bašta je od 1947. godine otvorena za posetioce, a od 1980. godine bila je u vlasništvu Iv Sen Lorana i Pjera Beržea. Kad je Iv Sen Loran umro, njegov pepeo je rasut po bašti Mažorel.

One koji su došli u Marakeš i nisu se pošteno umorili, zainteresovaće i neke od tura van grada kao što je, na primer, poseta planinama Atlas uz mogućnost pentranja. Avanturistima kojima sve navedeno nije dovoljno egzotično, preporučuje se odlazak u hamam, obedovanje manje uobičajenih specijaliteta, kao što su supa od puževa i ovčija glava, ili crtanje veće tetovaže kanom.